Pravo na vodu 2016

2016SPECIJAL (strana 58)

Život na Zemlji je nemoguć bez vode. I pored toga, u 21-om veku, blizu milijardu ljudi nema savremen pristup pijaćoj vodi a oko dve i po milijarde nemaju adekvatne sanitarne mogućnosti. Ovo su podaci specijalizovanih agencija UN-a. Na žalost, istina je mnogo gora jer milioni siromašnih jednostavno nisu deo nacionalnih statistika. Koreni ove katastrofe leže u siromaštvu, socijalnoj nejednakosti, a pojačani su klimatskim promenama, ubrzanom urbanizacijom i nestajanjem izvora vode.Međunarodna zajednica, smatra da se ovo pitanje mora tretirati kao jedno od osnovnih ljudskih prava. I zaista, u dokumentima, ovo pitanje je eksplicitno navedeno kao elementarno ljudsko pravo. Tako je na papiru, a u stvarnom životu? Multinacionalne korporacije svojom trkom za zaradom i sve većim potrebama za izvorima vode nametnule su se politici kao nadnacionalne strukture potpuno ignorišući interese lokalnih zajednica. U tako izazvanim sukobima interesa, države se bezrezervno stavljaju na stranu transnacionalki. Vlade tih zemalja uzmiču pred njima pravdajući se uvek aktuelnim “otvaranjem novih radnih mesta“, „tržišnim mehanizmima“, nudeći „javno-privatno partnerstvo“ i slične stvari kao održiva rešenja. U tome prednjači, a ko bi drugi, MMF i Svetska banka. Od bezbrojnih primera sa svih meridijana, vredi pomenuti slučaj Nestle u Americi. Polovinu vodoizvorišta u SAD iznajmljuje ili je vlasnik baš Nestle. Amerikanci kupe godišnje oko 28 milijardi plastičnih flaša vode (od kojih se jedva četvrtina reciklira što je poseban problem). Nestle je poslove dogovarao direktno sa nadležnima trošeći velike sume novca kako bi dobila posao eksploatacije izvora u Koloradu, flaširao tu vodu u 150 km udaljenom Denveru i na posletku je prodavo u zapadnom delu SAD! Tipičan je i primer Meksika gde je Vlada podigla 250 miliona dolara kredita od Svetske banke i dogovorila posao sa gigantima Vivendi i Suec prodajući im 20 posto gradskih vodovoda širom zemlje. Dižući cenu, ove firme su napravile enormne profite isključujući vodu potrošačima koji to više nisu mogli da plate pritom smanjujući joj kvalitet. Globalni simbol ove borbe je 2000-te postala Kočabamba u Boliviji. 1999-te je tamošnje izvore vode privatizovao američki Behtel podižići cene za 300 procenata, gaseći vodu porodicama koje to nisu mogle da priušte čak ih sprečavajući da prikupljaju kišnicu bez pismenog odobrenja. Ovakvo ponašanje Behtela je dovelo do masovne pobune i uvođenja vanrednog stanja. Behtel se na kraju povukao, ali je pokrenuo sudski proces kojim kpotražuje 20 miliona dolara za pretrpljenu štetu. Slična borba traje i u drugim Južnoameričkim zemljama, ali i u Indiji gde je Koka Kola nezakonito ispumpavala 1.5 miliona litara vode dnevno ostavljajući lokalno poljoprivredno stanovništvo bez vode za piće i navodnjavanje useva. 2004-te je ova fabrika zatvorena, ali se preuzimanje izvora vode nastavlja širom Indije. Slični scenariji nisu mimoišli ni Evropu, recimo Pariz ili Atinu. Korporacije preuzimaju vodovode, vlasti im idu na ruku a narodu preostaje da se buni ili gunđa i plaća. Tako je i u Srbiji. Domaćim Zakonom o vodama, vode su „dobro od opšteg interesa u državnoj svojini“, kao i vodno zemljište koje je neotuđivo javno dobro, ali nad kojim se može steći „pravo korišćenja“. Strane kompanije danas flaširaju vodu u Srbiji, a kupovinom fabrika stekli su pravo na eksploataciju izvorišta od 99 godina. Ipak, sve je to tek deo poslova koje vlasti u ime tranzicije, restrukturiranja ili evrounijatskog pridruživanja već godinama obavljaju po nalogu MMF, Londona, Berlina odn. Vašingtona.

 M. Perović

Powered by WebExpress